Cypherpunks:Od liste za dopisivanje do Bitcoina

Najvažnije u nekoliko reči:

Cypherpunks su ljudi koji su verovali da privatnost na internetu čuva kriptografija, a ne zakon ili nečija dobra volja. Ime spaja engleske reči cipher (šifra) i punk, a zvuči kao cyberpunk. Nisu imali članarinu ni predsednika.

U prethodnom tekstu smo citirali jednog od njih, Erica Hughesa, po kome je privatnost moć da biraš šta o sebi otkrivaš svetu. Isti manifest odmah daje i primer iz prodavnice. Kad kupiš časopis i platiš gotovinom, prodavac ne mora da zna ko si („A Cypherpunk's Manifesto“). Hughes je isto tražio za mejl i plaćanje preko mreže. Druga strana zna samo ono što joj za posao treba.

Sve je počelo jednom listom za dopisivanje 1992. godine

Mailing list (lista za dopisivanje) je adresa na koju jedan član pošalje mejl, a mejl stigne svim članovima. Listu cypherpunks vodio je Eric Hughes. Poruku dobrodošlice poslao je 21. septembra 1992, zahvalio Johnu Gilmoreu što listu drži na svom serveru i najavio drugi sastanak za 10. oktobar (arhiva liste).

Sastajali su se i uživo. Novinar časopisa Wired je u februaru 1993. jedne subote zatekao petnaestak ljudi u sali firme Cygnus Support u Silicijumskoj dolini, koju je suosnovao Gilmore („Crypto Rebels“).

Moto grupe stoji u Hughesovom manifestu: „Cypherpunks write code.“ (Cypherpunks pišu kod.) Neko mora da napiše program koji brani privatnost, pa će ga oni napisati, objaviti i dati svima na svetu da ga koriste besplatno. Manifest nabraja i alate, među njima digitalne potpise, elektronski novac i remailer (anonimni prosleđivač pošte), računar koji primi mejl, skine sa njega ime pošiljaoca i pošalje ga dalje.

Dva manifesta o privatnosti koju niko neće pokloniti

Timothy C. May je na osnivačkom sastanku u septembru 1992. pročitao svoj „The Crypto Anarchist Manifesto“. Napisao ga je još 1988, a na listu ga je poslao 22. novembra 1992 (manifest sa Mayevim uvodom). May je pisao da će računari ljudima omogućiti da razmenjuju poruke i sklapaju poslove a da ne znaju pravo ime druge strane. Predvideo je i da će država pokušati da to uspori, navodeći nacionalnu bezbednost, dilere droge i utaju poreza.

Hughes je svoj manifest potpisao 9. marta 1993. U njemu stoji i ova rečenica:

„

„We cannot expect governments, corporations, or other large, faceless organizations to grant us privacy out of their beneficence.“ (Ne možemo da očekujemo da će nam vlade, korporacije i druge velike, bezlične organizacije dati privatnost iz dobre volje.)

Odmah zatim piše da privatnost moramo da branimo sami ako želimo da je imamo („A Cypherpunk's Manifesto“). Nije tražio novi zakon. Tražio je program koji radi bez obzira na to šta zakon kaže.

Crypto wars: kad je šifrovanje bilo roba kao oružje

Crypto wars (ratovi oko šifrovanja) je ime za sukob američke države i zagovornika šifrovanja devedesetih godina. Država je htela pristup ključevima, a Cypherpunks su hteli da ključ ima samo vlasnik.

Glavni program tog vremena bio je PGP (Pretty Good Privacy), besplatan program za šifrovanje mejlova i fajlova. Phil Zimmermann ga je u junu 1991. objavio na Usenetu i program se brzo raširio i van SAD. Na američkom spisku robe za koju treba izvozna dozvola tada se, pored oružja, nalazio i softver za šifrovanje (Zimmermannov predgovor, novembar 1994). Zato je Zimmermann tri godine bio pod krivičnom istragom. Tužilaštvo je 11. januara 1996. javilo da ga neće goniti, bez obrazloženja (pismo tužioca i saopštenje).

Dok je istraga trajala, Zimmermann je ceo izvorni kod PGP-a štampao kao knjigu. U predgovoru je objasnio zašto. Knjigu koju svako može da nađe u biblioteci država teško može da zabrani za izvoz, a stranice mogu da se skeniraju programom koji prepoznaje slova (OCR) i ponovo pretvore u program. Knjigu „PGP: Source Code and Internals“ izdao je MIT Press 1995. godine (katalog biblioteke Stanforda).

Bela kuća je 16. aprila 1993. najavila Clipper chip, čip za šifrovanje telefonskih razgovora. Svaki čip je imao dva ključa, a oni su se pri proizvodnji predavali u dve baze koje bi osnovao američki državni tužilac. Iz njih bi država uzimala ključeve za prisluškivanje odobreno po zakonu, a sam algoritam je ostao tajna (saopštenje Bele kuće).

Po Zimmermannu, Clipperu se složno usprotivila računarska industrija, a krajem 1999. vlada je praktično ukinula ograničenja izvoza šifrovanja („Why I Wrote PGP“). Po nama je to najveća lekcija tog vremena. Program koji su ljudi već preuzeli više niko ne može da vrati.

Pet pokušaja digitalnog novca pre Bitcoina

Cypherpunks su tražili i novac za internet koji ne odaje kupca. Najteži deo je bila kopija. Fajl može da se kopira, pa isti digitalni novčić može da se potroši dvaput, kako objašnjava tekst Šta je dvostruka potrošnja?

David Chaum: banka potpisuje novac koji ne vidi

David Chaum je 1982. na konferenciji Crypto '82 predstavio slepi potpis (engl. blind signature). Cilj je bio plaćanje kod koga niko sa strane ne vidi kome je, kada i koliko plaćeno („Blind Signatures for Untraceable Payments“). Chaum je to objasnio kovertom obloženom indigom. Kad potpišeš kovertu spolja, potpis kroz indigo pređe na papir unutra, a ti taj papir nikad ne vidiš. Banka tako overi novčić, a kasnije ne može da ga poveže sa onim ko ga je podigao.

Chaumova firma DigiCash je 27. maja 1994. u Ženevi prvi put pokazala plaćanje elektronskim novcem između dva računara preko mreže (saopštenje DigiCasha). Ali novac je izdavala samo banka, a prodavac je za svaki novčić morao odmah da pita banku da li je već unovčen (Chaum, Fiat i Naor, 1988). DigiCash je u novembru 1998. tražio zaštitu od poverilaca po stečajnom postupku Chapter 11 (American Banker, 10.11.1998). Isti slepi potpis danas koriste ecash kovnice za bitcoin, a ko u njima drži novac, objašnjava tekst Slojevi iznad Lightninga.

Hashcash: poštarina plaćena računanjem

Adam Back je 28. marta 1997. na listi cypherpunks objavio Hashcash (najava). Računar traži broj čiji heš počinje određenim brojem nula. Traženje traje, a provera tren. To je dokaz o radu (engl. proof of work). Back ga je zamislio protiv neželjene pošte i zloupotrebe anonimnih remailera, kao malu poštarinu koju plaća računar pošiljaoca (Back, 2002).

Hashcash nije bio novac. Marka važi jednom, kod jednog servera koji pamti iskorišćene marke, i ne prenosi se dalje.

b-money: svako vodi istu knjigu

Wei Dai je 1998. opisao b-money (bmoney.txt). U prvoj verziji svaki učesnik vodi svoju knjigu o tome koliko novca pripada kom pseudonimu, odnosno javnom ključu. Novac nastaje kad neko objavi rešenje računskog zadatka čija se cena lako meri, a plaćanje je potpisana poruka poslata svima.

Dai je sam napisao da je prva verzija nepraktična, jer traži kanal za poruke koji niko ne može da ometa i koji sve isporučuje u isto vreme. U drugoj verziji knjige vode serveri, kojima se veruje „do neke mere“ i koji polažu novac kao zalog. Najteži deo mu je bio dogovor o tome koliko računanje vredi.

Bit gold: lanac dokaza o radu

Nick Szabo je na svom blogu opisao bit gold („Bit gold“). Dokaz o radu dobija vremenski žig i upisuje se u javni registar vlasništva, a svaki novi dokaz se računa na osnovu prethodnog, pa nastaje lanac. Szabo sam piše da bezbednost zavisi od toga koliko dobro može da se rasporedi poverenje u servise za žig i registar.

RPOW: Hal Finney i jedan server

Hal Finney, koji je radio i na PGP-u 2.0, objavio je 15. avgusta 2004. RPOW, skraćeno od Reusable Proofs of Work (dokazi o radu za višekratnu upotrebu) (najava). Server primi Hashcash i za njega izda potpisan žeton koji može da ide iz ruke u ruku. Ali server je bio jedan, a Finney je upozorio da će ponovno učitavanje programa poništiti sve žetone.

Šta je Bitcoin uzeo, a šta je bilo novo

Satoshi Nakamoto je 31. oktobra 2008. poslao mejl sa vezom ka whitepaperu na listu o kriptografiji na metzdowd.com, ne na listu cypherpunks. Tu priču nosi tekst o whitepaperu. U samom mejlu stoje dve rečenice koje se direktno nadovezuju na pokušaje iz ovog teksta: „No mint or other trusted parties.“ (Nema kovnice ni drugih strana od poverenja.) i „New coins are made from Hashcash style proof-of-work.“ (Novi novčići nastaju dokazom o radu u stilu Hashcasha, arhiva liste.)

Whitepaper navodi b-money kada kaže da transakcije moraju javno da se objave (odeljak 2), a Hashcash kada uvodi dokaz o radu. Novo je bilo da redosled transakcija određuje lanac sa najviše rada, koji svaki čvor proverava sam. Kod Bitcoina nema banke iz Chaumovog sistema, servera iz Hashcasha ni RPOW-a, ni servera kojima se veruje kao u b-moneyju.

Mreža je počela da radi 3. januara 2009. Prve bitcoine koje je Satoshi poslao drugom čoveku dobio je baš Hal Finney, o čemu piše tekst Šta je UTXO? Ko je Satoshi, ni danas niko ne zna. Nikad se nije predstavio, pa ni to da li je bio na listi cypherpunks ne može da se proveri.

Šta su Cypherpunks ostavili Bitcoinu

Najvidljiviji trag je otvoren kod. Program Bitcoin Core i danas je javan i svako može da ga pročita i proveri (github.com/bitcoin). To je ono „Cypherpunks write code“ iz 1993. U istom manifestu Hughes je napisao i ovo:

„

„We know that software can't be destroyed and that a widely dispersed system can't be shut down.“ (Znamo da program ne može da se uništi i da sistem raširen po celom svetu ne može da se ugasi.)

Ostala je i privatnost kao vrednost. Bitcoin nije anoniman, ali ti omogućava da se braniš bez ičije dozvole, novom adresom, svojim čvorom i ćutanjem, kako objašnjava tekst Bitcoin privatno i bezbedno. Po nama je to najbliže onome što je Hughes tražio. Niko ti privatnost ne daje, ali niko ne može ni da ti zabrani da je čuvaš.

Od Chaumovog rada do prvog bloka prošlo je 26 godina. Bitcoin nije pao s neba. Sklopljen je od delova koje su drugi godinama brusili.

Šta dalje?

Ovim tekstom počinje deo staze o filozofiji i istoriji pokreta. Sledeći tekst, Problem vizantijskih generala, objašnjava kako mreža u kojoj se niko ne poznaje može da se složi oko jedne istorije. Na tom pitanju su zapinjali i pokušaji iz ovog teksta.

Privatnost niko nije poklonio. Cypherpunks su je napisali u kodu.