MMT protiv Bitcoina:Tiranija naspram slobode

Najvažnije u nekoliko reči:

Moderna monetarna teorija, skraćeno MMT, ekonomska je teorija po kojoj država koja sama izdaje svoj novac nikad ne može da ostane bez njega. Zato, po njoj, država ne mora prvo da skupi porez pa onda da troši. Može da troši, a mora da pazi da cene ne počnu da rastu.

Zvuči kao čarobni štapić. Ipak, pitanje iza toga je ozbiljno. Ako Narodna banka može da napravi dinare, zašto se država Srbije uopšte zadužuje?

Ovaj tekst prvo objašnjava MMT onako kako je opisuju njeni zagovornici, pa šta joj zameraju kritičari, pa kako na isto pitanje odgovara Bitcoin. Šta je inflacija i kako izgleda kad se otme, piše u tekstu Inflacija: tihi kradljivac. Ko danas pravi novac i šta stoji iza dinara, piše u tekstu Od zlatnog do Bitcoin standarda.

Država nije domaćinstvo, kažu zagovornici MMT-a

Ekonomistkinja Stefani Kelton (Stephanie Kelton) napisala je 2020. godine najpoznatiju knjigu o MMT-u, „The Deficit Myth“ („Mit o deficitu“). Deficit je iznos za koji država u jednoj godini potroši više nego što prikupi. Knjiga predlaže da se ne pita kako platiti svaku potrebu, nego koji deficiti zaista imaju značaj (PublicAffairs).

Ti, tvoja porodica i firma u kojoj radiš koristite novac koji je napravio neko drugi. Država koja izdaje svoj novac pravi ga sama. Kelton je o američkom Kongresu napisala da „kao izdavač valute ne mora da brine da će ostati bez novca“ (Kelton, 26. avgust 2021).

Ekonomisti Erik Timoanj (Éric Tymoigne) i Rendal Rej (L. Randall Wray) kažu isto. Država koja izdaje svoj novac uvek može da plati u tom novcu, iako je ograničavaju inflacija i politika (Tymoigne i Wray, 2013, str. 3).

Granica je inflacija, a ne prazna kasa

Šta onda zaustavlja državu? Po MMT-u, stvarne stvari: radnici, mašine, sirovine. Dok ima ljudi bez posla i fabrika koje ne rade punom snagom, novi novac pokreće proizvodnju. Kad toga nestane, isti novac samo diže cene. Kelton piše da je za državu koja izdaje svoj novac prava granica inflacija (Kelton, 18. januar 2022). Timoanj i Rej to zovu stvarnom, a ne finansijskom granicom (str. 9).

Porez stvara potražnju za novcem i povlači ga iz privrede

Po MMT-u porez ima dva posla. Prvi je da državni novac postane potreban svima. Porez se plaća samo njime, pa svako ko plaća porez mora da ga nabavi. Timoanj i Rej pišu da je takva obaveza dovoljna da ljudi prihvate državni novac (str. 9). Kod nas to opisuje deo teksta o slobodnoj konkurenciji novca, Porez se plaća u dinarima.

Drugi posao je kočnica. Kad država troši, novca kod ljudi i firmi ima više. Kad naplati porez, ima ga manje (str. 11). Zato Kelton kaže da porez treba da bude deo alata protiv inflacije, i to unapred, a ne u panici kad cene već krenu (isti tekst iz 2022).

Zagovornici predlažu i garanciju posla. Država bi ponudila posao svakom ko hoće da radi, a ne nađe bolje plaćen posao drugde (str. 45).

MMT je u pravu kad kaže da iza dinara stoji odluka

Deo ovoga nije sporan. Iza dinara ne stoji zlato, nego odluka, kako piše tekst o standardima. Čak i oštar kritičar MMT-a, ekonomista Gregori Menkju (N. Gregory Mankiw), slaže se da država koja izdaje novac uvek može da ga napravi da plati račun (Mankiw, 2020).

Pravi spor je o tome šta se dešava posle i ko će stati na vreme. Po nama je MMT korisna baš zato što to kaže bez ulepšavanja. Državni novac nije redak sam po sebi. Redak je onoliko koliko neko odluči.

U Srbiji Narodna banka ne sme da pozajmi novac državi

MMT državu i centralnu banku gleda kao jednu celinu (Timoanj i Rej, str. 4). Zakon u Srbiji ih namerno razdvaja. Narodna banka Srbije je samostalna i ne prima uputstva od državnih organa (član 2. Zakona o Narodnoj banci Srbije). Njen osnovni cilj je stabilnost cena (član 3.). Ne sme da daje kredite Republici, pokrajini, opštinama ni javnim preduzećima, niti sme direktno od njih da kupuje obveznice (član 62.). Izuzeci su uski. To su dnevni krediti čiji rok ne sme da se produži i krediti kojima država izmiruje obaveze prema Međunarodnom monetarnom fondu.

Kako onda država pokriva manjak? Zadužuje se. Prodaje obveznice i uzima kredite od banaka, drugih država i međunarodnih institucija. Krajem 2025. javni dug Srbije bio je 4.614,5 milijardi dinara, odnosno 39,3 milijarde evra. To je 44,4% bruto domaćeg proizvoda (BDP), vrednosti svega što se u zemlji proizvede za godinu. Od tog duga 77,5% bilo je u stranom novcu, najviše u evrima (Uprava za javni dug, decembar 2025).

To je važno za samu MMT. Timoanj i Rej pišu da ništa od njihove tvrdnje ne važi kad država duguje u tuđem novcu (str. 40). Evre Narodna banka Srbije ne može da napravi. Za više od tri četvrtine duga Srbija je, po samoj MMT, u položaju domaćinstva. Mora da zaradi ili pozajmi novac koji ne izdaje.

Jugoslavija je već imala državu koja sebi štampa novac

Početkom devedesetih bilo je drugačije. Štampanje novca za pokrivanje budžetskog manjka počelo je već u martu 1991. Manjak je narastao sa 10,8% BDP-a 1991. na 22,6% BDP-a 1993. godine (Bogetić, Dragutinović i Petrović, 2022).

Štampanje nije bilo jedini uzrok. Isti rad navodi raspad zemlje, ratove u okruženju, sankcije Ujedinjenih nacija i pad proizvodnje, zbog kojih je država skupljala sve manje poreza. Ali zaključuje da je upravo štampani novac za manjak pokrenuo rast količine novca, a on pad dinara i rast cena. Završilo se jednom od najvećih hiperinflacija u istoriji, opisanom u tekstu o inflaciji, u delu Jugoslavija u vreme kada milijarde nisu vredele ni hleb.

Po logici same MMT, tu je trebalo stati. Proizvodnja je padala, pa novi novac nije imao šta da pokrene osim cena. Niko nije stao. Tu je, po nama, ceo problem. MMT kaže kada treba stati, ali odluku donose ljudi kojima štampanje rešava današnju nevolju.

Kritičari kažu da štampani novac pre ili kasnije stigne do cena

Menkju se ne slaže sa zaključcima MMT-a. Kad država štampa da bi platila račune, novca je sve više, a s njim rastu potražnja i cene. U podacima za SAD od 1870, gledanim po decenijama, rast količine novca i inflacija kreću se zajedno, uz korelaciju 0,79 (broj 1 bi značio da se uvek kreću potpuno zajedno). Što je inflacija veća, ljudi manje žele da drže taj novac, pa štampanje državi donosi sve manje. Država tada može da izabere da ne vrati dug, jer joj je to manje zlo od hiperinflacije (Mankiw, 2020).

Zagovornici MMT-a ne kažu da štampanje nikad ne diže cene. Kažu da ih diže pre svega kad privreda više nema slobodnih radnika i mašina (isti rad Menkjua navodi njihove reči). Razlika između njih i kritičara je u tome koliko je ta granica blizu i da li će vlast stati pre nje.

Bitcoin na isto pitanje odgovara suprotno

Ko odlučuje koliko novca ima? Kod dinara odgovor su Narodna banka i banke koje daju kredite. Kod Bitcoina odgovor je pravilo. Novi bitcoini nastaju u svakom bloku, otprilike na deset minuta, i od aprila 2024. ih je 3,125 po bloku (Bitcoin Core). Dobija ih rudar koji nađe blok (nagrada za blok). Otprilike na svake četiri godine taj broj se prepolovi (halving), a ukupno ih nikad neće biti više od 21 milion.

Pravilo proverava svaki čvor sam, pa ga ne može promeniti ni vlada ni banka. Nema ni poreza u bitcoinima koji bi ih povlačio iz opticaja. Timoanj i Rej pišu da je porez dovoljan da ljudi prihvate novac, ali ne i da je jedini put (str. 9 i 10). Bitcoin je nastao i stekao vrednost bez ijedne države koja traži porez u njemu.

To ima i cenu. Kad dođe kriza, niko ne može da napravi bitcoine da spase banku ili firmu, kako piše deo teksta o standardima, Niko ne može da napravi novac za spasavanje. Mi to vidimo kao prednost, ali to je stav. Ko misli da država u krizi treba da spasava banke i firme, videće manu.

Zašto u tome vidimo tiraniju i slobodu

Naslov ovog teksta je jak i to je naš stav, a ne nalaz nauke.

Porez vidiš na platnom listiću i u zakonu. Inflaciju ne vidiš nigde, a ipak ti uzima deo ušteđevine. Mi mislimo da MMT, kad se sprovede, daje ključ od štamparije onima koji dobiju izbore. Kad novca nema za obećanje, rešenje je na dohvat ruke. Račun stiže kasnije, kroz cene, i plaćaju ga oni koji su poslednji na redu za novi novac, kako opisuje Kantijonov efekat. Zato u naslovu stoji reč tiranija. Ona se ne odnosi na ljude koji zagovaraju MMT. Odnosi se na moć koju bi takav novac dao vlasti.

Bitcoin je, po nama, suprotnost. To je novac čija pravila važe jednako za sve, i za one na vlasti. Država i dalje može da uzima porez i da se zadužuje, ali ne može tiho da istanji tvoje bitcoine.

Isti novac, dva odgovora na pitanje ko ga pravi

Ključne lekcije:

Šta dalje?

Kad država, firme i ljudi duguju više nego što zarađuju, kamata i štampanje novca odlučuju ko će platiti račun. Kako dug raste u talasima i šta se dešava kad kamata padne na nulu, piše u sledećem tekstu, Ciklus dugova i Bitcoin.

Kad vlast sme da pravi novac po svojoj odluci, račun plaća tvoja ušteđevina. Kod Bitcoina tu odluku ne donosi niko.