Šta su KYC i AML i zašto menjačnica traži ličnu kartu?

Najvažnije u nekoliko reči:

KYC (engl. know your customer, „upoznaj svog klijenta“) je provera identiteta klijenta. Pre prvog posla firma utvrdi ko si i to proveri u ličnoj karti ili pasošu. AML (engl. anti-money laundering) je širi skup pravila za sprečavanje pranja novca, a KYC je njegov prvi korak. Pranje novca je prikrivanje porekla novca stečenog kriminalom, tako da izgleda pošteno zarađen.

Zamisli nekoga ko od kriminala ima torbu punu novčanica. Stan njima ne može da plati, jer bi se odmah pitalo odakle mu toliki novac. Kad bi mogao da ih pretvori u bitcoine kod menjačnice koja ništa ne pita, pa da te bitcoine posle proda negde drugde, novac bi izgledao čist. Zato menjačnica pita.

Ova pravila nisu izmišljena za Bitcoin. Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma iste obaveze nameće bankama, menjačnicama za devize, osiguranjima, kockarnicama i agencijama za nekretnine, a među njima i pružaocima usluga povezanih s digitalnom imovinom (član 4.). Kad otvaraš račun u banci, i ona traži ličnu kartu iz istog razloga.

Pravila je napisao FATF, a države su ih prenele u svoje zakone

FATF (engl. Financial Action Task Force) je međunarodno telo koje piše preporuke za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma. Preporuke same nisu zakon. Svaka država ih prenosi u svoje zakone, na svoj način.

Za Bitcoin su važne dve preporuke. Preporuka 15, dopunjena 2018. i 2019. godine, traži da svaka firma koja menja ili čuva digitalnu imovinu za druge ima dozvolu ili bude upisana u registar i da proverava klijente kao banka (FATF, tumačenje preporuke 15, str. 78 i 79). Kad klijent nema otvoren nalog, nego dođe jednom, firma mora da ga proveri čim posao pređe 1.000 dolara ili evra.

Preporuka 16 traži da uz prenos novca putuju i podaci o pošiljaocu i primaocu. Kod digitalne imovine to važi za svaki prenos između dve firme. U praksi se ovo zove „travel rule“, pravilo o podacima koji putuju uz prenos (smernice FATF-a iz 2021.).

Šta zakon u Srbiji traži od menjačnice

U Srbiji se od juna 2021. primenjuje Zakon o digitalnoj imovini. U njemu se menjačnica zove pružalac usluga povezanih s digitalnom imovinom, a bitcoin je virtuelna valuta. Takva firma sme da radi tek kad dobije dozvolu (član 4.). Za virtuelne valute dozvolu daje i nadzor vrši Narodna banka Srbije, a za digitalne tokene Komisija za hartije od vrednosti (član 10.).

Firme sa dozvolom su upisane u registar Narodne banke Srbije. Dana 23. oktobra 2026. u njemu su bile tri firme. Kako se registar proverava pre kupovine, piše u tekstu Bitcoin od početka do kraja.

Član 75. kaže da menjačnica mora da uspostavi poslovni odnos sa svakim korisnikom i da utvrdi i proveri njegov identitet. Kako se to radi, propisuje Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma. Po članu 7. tog zakona firma mora da:

Ličnu kartu firma pregleda u tvom prisustvu (član 17.). Zakon dopušta i proveru na daljinu, preko video poziva, koju bliže uređuje nadzorni organ (član 18.). Za sitne iznose postoji izuzetak. Ako je rizik nizak, a kupovina manja od 15.000 dinara, najviše 40.000 mesečno i 120.000 godišnje, firma ne mora da prođe ceo postupak. Ali i tada traži kopiju lične karte i fotografiju tvog lica (član 16a).

Podatke o svakoj transakciji menjačnica čuva najmanje deset godina (član 84. Zakona o digitalnoj imovini). Ti podaci su poslovna tajna, ali firma sme da ih preda sudu, policiji, Upravi za sprečavanje pranja novca i poreskoj upravi (član 87.). Kad posumnja na pranje novca, menjačnica mora da obavesti Upravu, i to pre nego što izvrši transakciju (član 47. Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma).

Kad bitcoine šalješ iz jedne menjačnice u drugu, prva mora drugoj da pošalje tvoje ime i prezime, adresu stanovanja i adresu na lancu blokova. Iste podatke šalje i za primaoca (član 15a). To je srpski „travel rule“, u zakonu od decembra 2020. godine.

U Evropskoj uniji slična pravila važe od 30. decembra 2024.

Uredba o tržištima kriptoimovine, poznata kao MiCA (engl. Markets in Crypto-Assets), važi u celoj Evropskoj uniji od 30. decembra 2024. (uredba 2023/1114, član 149.). Po njoj kriptousluge u Uniji sme da pruža samo firma sa dozvolom (član 59.). Firme koje su radile po starim pravilima svoje zemlje imale su prelazni rok najkasnije do 1. jula 2026. (član 143.).

Istog dana počela je da se primenjuje i uredba 2023/1113 o podacima koji prate prenose (član 40.). Uz prenos kriptoimovine preko pružaoca usluga idu ime pošiljaoca i njegova adresa na lancu blokova, njegova adresa sa državom, broj lične isprave i broj klijenta (ili umesto toga datum i mesto rođenja) i ime primaoca (član 14.). Kad iz menjačnice u Uniji šalješ više od 1.000 evra na adresu sopstvenog novčanika, menjačnica mora da proceni da li je ta adresa zaista tvoja (član 14. stav 5.).

Šta menjačnica zna o tebi i kako se to vezuje za lanac blokova

Menjačnica zna tvoje ime, podatke iz lične karte, račun u banci sa kog plaćaš i svaku kupovinu. Zna i adresu na koju je poslala tvoje bitcoine. Lanac blokova je javan, pa svako ko zna tu adresu može da prati gde su bitcoini posle otišli. Da je početak traga tvoj, znaju samo menjačnica i oni kojima ona preda podatke.

Zato menjačnica vidi i kome dalje plaćaš sa te adrese. A kad u jednoj transakciji potrošiš bitcoine iz menjačnice zajedno sa onima koje ti je poslao prijatelj, i adresa na koju ti je prijatelj platio postaje vezana za tvoje ime. Kako analitičari čitaju takve transakcije, piše u tekstu Šta je UTXO? Zato dobar novčanik za svako primanje daje novu adresu, kako objašnjava tekst o ključevima i adresama. Kako firme za analizu lanca blokova povezuju adrese sa ljudima, piše u tekstu Bitcoin u stvarnosti.

Podaci kod menjačnice mogu i da procure. Američka menjačnica Coinbase prijavila je u maju 2025. godine da je napadač platio njene radnike u korisničkoj podršci da mu iznesu podatke. Odneo je imena, adrese, slike ličnih isprava i istoriju transakcija dela korisnika. Lozinke i privatni ključevi nisu ukradeni (izveštaj američkoj Komisiji za hartije od vrednosti).

Bitcoini u tvom novčaniku ne mogu da se ukradu iz tuđe baze podataka, jer tvojih ključeva u njoj nema. Opasnost je u tome što neko sada zna da ih imaš. Zato ne pričaj javno koliko imaš, a poruci koja se predstavlja kao menjačnica nikad ne daj frazu za oporavak. Kako izgledaju takve prevare, piše u tekstu Kako te varaju.

Kupovina direktno od drugog čoveka je u Srbiji dozvoljena

Bitcoin ne mora da se kupi u menjačnici. Može i P2P (engl. peer-to-peer), direktno između dvoje ljudi. Jedan pošalje bitcoine, a drugi plati dinarima ili evrima.

Zakon o digitalnoj imovini to izričito dozvoljava. Trgovanje direktno između prodavca i kupca, bez menjačnice, zakon zove OTC (član 2.). Član 36. kaže da je „OTC trgovanje digitalnom imovinom u Republici dozvoljeno“ i da „ugovorne strane nisu dužne da koriste usluge bilo kog pružaoca usluga povezanih s digitalnom imovinom“. Narodna banka Srbije je 2022. godine napisala da „građanima naše zemlje nije zabranjeno da kupuju i prodaju digitalnu imovinu“ (odgovor za Bloomberg Adria).

Drugačije je kad neko kupuje i prodaje bitcoine za druge, kao posao. FATF takvog čoveka smatra pružaocem usluga, isto kao firmu (rečnik pojmova FATF-a, str. 140). U Srbiji nadzorni organ može da zabrani takav posao bez dozvole i da kazni i fizičko lice, sa 30.000 do 2.000.000 dinara (član 131. Zakona o digitalnoj imovini). Gde tačno prestaje prodaja sopstvenih bitcoina i počinje posao, zakon ne određuje brojem.

Porez važi i ovde. Kad prodaš bitcoin skuplje nego što te je koštao, na razliku se plaća porez na kapitalni dobitak, isto kao posle prodaje na menjačnici. Nabavna cena se priznaje samo kad može da se dokumentuje, pa i pri kupovini od čoveka sačuvaj pisanu potvrdu sa datumom, iznosom i cenom. Kako se porez prijavljuje, piše u tekstu Bitcoin za početnike.

Za gotovinu zakon ima granicu za one koji se bave prodajom. Ko se u Srbiji bavi prodajom robe ili usluga, ne sme da primi 10.000 evra ili više u gotovom, ni odjednom ni kroz više povezanih uplata tokom godine. Taj iznos mora da ide preko računa u banci (član 46. Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma). Po nama je za veći iznos račun u banci bolji izbor u svakom slučaju, jer ostaje dokaz o ceni za porez.

Kako da kupovina od nepoznatog čoveka prođe bez prevare

Ovo nije finansijski savet.

Sopstveni novčanik i rudarenje ne traže ličnu kartu

Provera identiteta postoji zato što firma drži tuđ novac ili ga prenosi za druge. Novčanik u kome ključeve držiš ti nije takva usluga. Program pravi ključeve i potpisuje tvoje transakcije, a novac niko ne drži umesto tebe. Zakon o digitalnoj imovini kao uslugu navodi čuvanje „za račun korisnika“, gde firma ima kontrolu nad kriptografskim ključevima (član 3.). Evropska uredba MiCA kaže da proizvođači hardverskih i softverskih novčanika koji ne čuvaju tuđ novac ne potpadaju pod nju (uvodna izjava 83).

Isto važi i za Lightning novčanik koji ključeve drži kod tebe. Neki Lightning novčanici ključeve drže kod firme, pa i tu važi pitanje ko drži ključeve (tekst o novčanicima). Kad bitcoine iz menjačnice prebaciš u svoj novčanik, menjačnica i dalje zna adresu, ali više ne može da ih zadrži. Šta se dešava kad menjačnica propadne, piše u tekstu Bitcoin novčanici.

Treći put do bitcoina je rudarenje. Zakon o digitalnoj imovini kaže da je sticanje digitalne imovine rudarenjem dozvoljeno i da se na rudara pri tom sticanju zakon ne primenjuje (član 6.). Koliko rudarenje košta na kućnoj struji, računa tekst Šta su ASIC rudari?

Ključne lekcije:

Šta dalje?

Drugi nivo, Kako Bitcoin radi, sada je iza tebe. Treći nivo počinje tekstom o tome zašto novac u tvom novčaniku svake godine kupuje manje, Inflacija: tihi kradljivac koji može da postane tvoj najgori neprijatelj. Šta ti je ostalo iz ovog nivoa, proveri u kvizu od deset pitanja.

Menjačnica po zakonu mora da zna ko si. Ključeve i privatnost posle toga čuvaš ti.